Evangelium u društvu koje voli parnice

Јеванђеље у друштву које је превише судско

1. Коринћанима 6:1-8

Аутор: Дејвид Стрејн

Молим вас, узмите примерок Светог Писма у своје руке и окрените се са мном ка 1. Коринћанима, поглавље 6; 1. Коринћанима, поглавље 6, на страни 954 ако користите једну од наших црквених Библија. Прошло пут, ми смо били у поглављу 5, и разматрали смо неке од тешких тема које Павле предстоји да почне да покрива у остатку књиге 1. Коринћанима. Поглавља 1 до 4 су била релативно мирна и једноставна, али као што смо рекли када смо били у поглављу 5, од сада надаље је то попут белог вода рафтинга; прилично неравен пут. Постоји неки изазован материјал. Прошло пут, у поглављу 5, сећате се, он се бавио проблемом сексуалне неморалности и црквене дисциплине. Овог пута проблем који мучи Коринћанске цркве везан је за вернике који једни друге туже, обично за ситне спорове у оквиру заједнице локалне цркве, пред грађанским судовима. И Павле пише да их изазове и да се позабави тим штетним проблемом.

I dok se trudimo da razumemo Pavlovo učenje ovde, postoje dve preliminarne stvari koje bi mogle pomoći dok pristupamo tekstu da ga pravilno razumemo i primenimo. Prva se odnosi na to što Pavao ne kaže u 1. Korinćanima 6, stihovi 1 do 8. On ne kaže da stvari krivičnog prava treba zadržati u tajnosti i interno ih rešavati u crkvi. To nije njegova poruka. On ne sugerira da pronevera ili zloupotreba ili stvari te prirode treba da se drže podalje od sudova ili zakona. Zapravo, kada je zatraženo, apostol Pavao je bio spreman da iskoristi svoja zakonska prava kao rimskog građanina i sam je apelirao na sudove pravde za pomoć i naknadu. Građanski magistrat, on će nam reći u Rimljanima 13. poglavlje, je Božji služitelj, Njegov sluga, koga je Bog odredio i postavio za naše dobro. Tako Pavao ovde ne kaže da ne treba da se pozivamo na zakon zemlje kada je to potrebno. Postoje okolnosti u kojima vernici nemaju izbora, delujući da brane sebe ili druge, korišćenjem zakona zemlje kada nema drugog izbora.

To nije ono što se događalo u Korintu, međutim. Čini se da su u Korintu članovi crkve zaboravljali svoje obaveze kao hristijani da jedan drugome praštaju i da se vole i da praktikuju strpljenje jedni prema drugima. I umesto toga, su koristili sudove da postignu bodove, da zarade novac i da steknu konkurentsku prednost u poslu i u društvu na račun braće i sestara u Hristu. I kao što možete zamisliti, to je izazivalo pustoš u zajednicama Korinćanske crkve. I tako je to prva stvar koju treba imati na umu dok radimo kroz 1. Korinćanima 6:1-11. Pavao ne prezire pravilnu upotrebu građanskog zakona kada je to potrebno, ali onazovuje protiv zloupotrebe istog za sebične i zlonamerne ciljeve koji su bili uobičajeni u Korintu.

Dруга ствар која ће нам помоћи да разумемо Павлу поруку овде има везе с тим колико су чудни стихови 1 до 8 када их поставимо у контекст у овом делу писма. Дакле, поглавље 5, сетите се, Павле се бавио једним врло конкретним и тешким случајем сексуалне неморалности. И говорио је о црквеној дисциплини за сексуално неморалне и непокајане чланове цркве. Затим, у другој половини поглавља 6, он ће се вратити на питање сексуалног греха. И онда ће врло природно прећи на другу тему. Дакле, у поглављу 5 и другој половини поглавља 6, он говори о поремећеној и греховној сексуалности. И тако, врло природно, у поглављу 7, он ће говорити о браку и побожној и правилно уређеној и Богу časti сексуалности. И то све има одређени степен смисла; ту је логика.

И тако се нађемо пред поглављем 6, стихови 1 до 8, и чешемо главу мало, јер баш овде, у средини ове дискусије о људској сексуалности, нађемо се пред овим послом о парницама. Шта уопште ради поглавље 6, стихови 1 до 8, овде? Мислим да има две ствари које треба имати на уму које могу помоћи да одговоримо на то питање. Прво, сетите се да је Павле у поглављу 5 позвао Коринћанине да врше црквену дисциплину; они су одбијали, заправо су били невољни да врше црквену дисциплину у случају грубог, скандалозног, јавног, сексуалног неморалности на страни једног од својих чланова. Дакле, у поглављу 5, они одбијају да предузму потребне, црквене, духовне мере против стварног греха. Али у поглављу 6 – како је ово за контраст – они изгледају превише срећни да предузму непотребне, злонамерне, правне и судске мере само да би зарадили брз новац.

Tа две ствари уопште не изгледају да се уклапају једна у другу. Зар не? Ту је контраст, противречност, и требало би да осетимо њену оштрицу. Они су огорчени на помисао о црквеној дисциплини, али немају проблема да туже другог члана цркве за сваки динар који имају, ако им се укаже и најмања прилика. Ове ствари не би требало да буду тако, каже Павле.

А други разлог што је овај материјал овде вероватно има везе са редоследом којим су ствари биле представљене Павлу од стране Коринћанина у почетку. И он им одговара у реду у којем су стигле. И одговара им на сваки случај, скоро као на студију случаја, да покаже како, без обзира на проблем који можемо да имамо, одговор и лек за сваки од њих је потпуно исти. Он примењује Јеванђеље Исуса Христа распетог на срца и животе верника у Коринту. И каже: „Ако то заиста схватите, ако ово заиста почне да пенетрира и преуређује и преконфигурише ваше размишљање од темеља, онда ће се променити и све остало.” Прави проблем у Коринту је у њиховом неуспеху да схвате и примене Јеванђеље.

И тако је поглавље 6, 1 до 11, само још једна студија случаја међу неколицима у овом писму која нам показује да добра вест о Исусу заиста делује у грубим реалностима поквареног света, баш као и наш. Тако да се потрудимо заједно, док читамо материјал за тренутак, да те preliminarne концепте и категорије задржимо у нашим умовима. Они ће нам, мислим, помоћи да разумемо суштину Павлове аргументације. Пре него што заједно прочитамо Писмо, да се помолимо!

Оче наш, Твоје Речи су сада пред нама. Молимо се за милост да их чујемо и да примамо њихову поруку, и да кроз ње, будемо вођени назад, да преклонимо колена пред Господом Исусом који је Цар царева и Господ господства. Јер то просимо у Његово име, амин.

1. Korinćanima, poglavlje 6, stih 1. Ovo je Reč Svemogućeg Boga:

Kada jedan od vas ima žalbu protiv drugog, da li se usuđuje da ide na sud pred nepravednima, a ne pred svetima? Ili ne znate da će sveti suditi svetu? I ako će svet biti suđen od vas, jeste li nekompetentni da razmotrite trivijalne slučajeve? Ne znate li da ćemo suditi anđelima? Koliko više onda stvari koje se tiču ovog života! Ako dakle imate takve slučajeve, zašto ih iznosite pred one koji nemaju važnosti u crkvi? Kažem ovo vašoj sramoti. Da li je moguće da među vama nema nikoga dovoljno mudrog da razresi spor između braće, nego brat ide na sud protiv brata, i to pred nevernicima? To što uopšte imaš parnice jedni protiv drugih, već je poraz za vas. Zašto ne biste radije trpeli nepravdu? Zašto ne biste radije bili oštećeni? Ali vi sami činite nepravdu i oštećujete - i to svoju vlastitu braću!

Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božje? Ne budite prevareni: ni razvršnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni muškarji koji se obavljaju s muškarcima, ni lopovi, ni pohlepnici, ni pijanice, ni psovači, ni prevaranti neće naslediti carstvo Božje. I takvi su neki od vas. Ali ste očišćeni, posvećeni, opravdani u ime Gospodina Isusa Hrista i Duhom Boga našega.

Amin, i hvalimo Boga što je progovorio u Svojom Svetom Slovu.

Ako bismo želeli da identifikujemo problem u korenu nereda u Korintu, najbolja dijagnoza koju sam do sada sreo je ono što jedan komentator naziva „amnezijom Jevanđelja”. Amnezija Jevanđelja – to je ono što oni pate u Korintu. Pročitao sam priču – zapravo sam video ovu priču na veb sajtu drugi dan o čoveku po imenu Benjamin Kyle koji je nađen pretučen i napušten i sada pati od strašne amnezije. On provodi sve svoje vreme tražeći po veb sajtovima za nestalim osobama da bi našao sebe; pokušava da popuni nedostajuću pozadinu. On je izgubio svoj identitet; ne zna ko je.

I Korinćani ovde postupaju – i iznova i iznova u različitim pitanjima koja Pavle adresira, vidimo ovo. Oni postupaju kao da se nešto slično dogodilo njima. Oni imaju neku vrstu amnezije Jevanđelja. Dobra vest o Isusu, njihov novi identitet u Njemu, je zanemarena i ignorisana i zaboravljena u situaciji za situacijom. Ako pogledaš naš odlomak, vidićeš da Pavle pravi tu tačku sa svojim ponovljenim pitanjem: „Zar ne znate?” Tako u stihu 2, „Zar ne znate da će sveti suditi svetu?” U stihu 3, „Zar ne znate da ćemo suditi angelima?” U stihu 9, „Zar ne znate da neće nepravedni naslediti carstvo Božje?” Tu su stvari koje oni treba da znaju. Pavle im je učio; Kephas je učio neke od njih. Apolos je bio sa njima i učio ih; drugi su im otkrivali Pismo. Pavle im je ranije pisao. Oni su bili dobro naučeni u Božjim stvarima i treba da znaju. Ali izgleda da su zaboravili. Njihova je slučaj amnezije Jevanđelja. I tragične posledice slede.

Posebno, počinju jedan drugoga tužiti zbog ponašanja koje više podsjeća na njihov stari život nego na novi život koji bi trebalo da ih karakteriše kao kršćane. I tako Pavao pita u prvom stihu: „Kad jedan od vas ima žalbu protiv drugoga, da li se usuđuje ići na sud pred nepravednima umjesto pred svetima?“ To su oni sada. Oni su sveti. To jest, oni su sveti ljudi – odvojeni milošću i djelom Božjim u njihovim životima za Gospodina Isusa Hrista; određeni kao Njegovi. I ne bi više trebali živjeti kao što su nekad živjeli prema vrijednostima svijeta, nego sada prema vrijednostima Kralja Isusa kojem pripadaju. Borili su se s problemom s kojim se još mnogi od nas bore. Smiču se, sada što su postali kršćani, da se odreknu starih navika i obrazaca i vrijednosti iz svog prethodnog života. Slušajte samo trenutak, kako jedan učenjak opisuje kako su funkcionirali sudovi u svijetu Korinćana. On kaže: „U odluci da se tuži, prvo je trebalo izračunati trošak i šanse za pobjedu, ne na osnovu zasluga slučaja, već na osnovu društvenog statusa i moćnih veza optuženika. Ljudi u starom svijetu“, kaže on, „natjecali su se za čast na sudovima. I čovjek je dobivao čast time što je pobijedio protivnika. Traženje sudskog postupka često nije imalo mnogo veze s traženjem pravde.“

Sada je to bio problem u Korintu! Nisu bili zainteresovani za pravdu; bili su zainteresovani za lično napredovanje u društvu na račun drugih koji su ugrožavali njihov status na neki način. I nije im bilo važno da li su vernici ili ne. Njihovi „beznačajni slučajevi“, kako ih Pavle naziva u stihu 2, smrdeli su na ponos i aroganciju i nedostatak ljubavi dok su delovali na isti stari način kao što su to činili pre nego što su postali kršćani. Patili su od jevanđeoske amnezije. Zaboravili su da sada kada su „u Kristu“, sada kada ih je Isus spasao, oni su nova stvorenja koja treba da žive novim životom u kontekstu zajednice Božjeg novog naroda - crkve Isusa Hrista.

I Pavle se bavi njihovom amnezijom ovde u tri koraka, tri načina na koja naša prava jevanđeoska identitet treba da oblikuje to ko smo. Prvo, ako pogledate odlomak, prvo u stihovima 1 do 3, on govori o našoj budućnosti, o tome kamo idemo sada kada smo kršćani; našoj sudbini. Zatim, drugo, u stihovima 4 do 8, on govori o sadašnjosti, poziva nas da se suočimo s time kako živimo sada uprkos činjenici da smo kršćani. I konačno, u stihovima 9 do 11, on govori o prošlosti; ko smo postali po milosti Božjoj kada nas je učinio kršćanima. Ako možemo shvatiti ovo, kaže Pavle, počećemo da povraćamo pravo osećanje ko smo kao ljudi i žene u Kristu i to će promeniti sve.

Naša budućnost

Pa hajde da pogledamo zajedno stihove 1 do 3, molim te. Pavle nas upućuje na budućnost, našu budućnost, kamo idemo sada što smo kršćani. Sada će tvrditi da kršćanska zajednica treba da bude u stanju da posreduje u sporovima interno i da postigne pomirenje između vernih braće i sestara bez potrebe da se u mnogim stvarima ide na građanske sudove. Crkva, uostalom, nije društvo kao i svako drugo, obdareno Duhom Božjim, grešnici spaseni milošću koji se drže Hrista. I tako će pitati u stihu 5: "Zar među vama nema nikoga dovoljno mudrog da razresi spor između braće?" Crkva bi trebala da bude u stanju to da učini. Ali ovdje u stihovima 1 do 3 on nam kaže zašto treba da rešavamo probleme interno kada verni dođu u sukob i ne slažu se.

Наша будућа sudbina

I on nas upućuje na našu buduću sudbinu. Pogledajte stih 2. "Zar ne znate da će sveti suditi svijetu? I ako će svijet biti suđen od vas, zar ste nesposobni da riješite trivijalne slučajeve? Zar ne znate da ćemo suditi anđele? Koliko više onda stvari koje se tiču ovog života?" U pozadini ovoga, skoro sigurno, stoje odlomci kao što je Matej 19:28, reči Isusove, gde je rekao svojim učenicima da će sjediti s njim na prestoljima, suditi Izraelu u novom stvaranju. Ili Starozavetni spisi, kao u knjizi Daniela, poglavlje 7, gde prorok "vidje kao što jedan kao Sin Čovječji dobijaše vlast i moć i kraljevstvo." A onda u Danielu 7:27 čitamo: "Kraljevstvo i vlast i veličina kraljevstava pod cijelim nebom će biti data ljudima svetaca Svevišnjega." Mi ćemo carovati i suditi zajedno sa Isusom Kristom. To je naša uzdignuta i slavna buduća sudbina.

Ali Korićani, kaže Pavao, zaokupljeni su, nasuprot tome, trivijalnim slučajevima, iako će jednog dana suditi anđelima. Sigurno, čak i ovdje i sada, s ove strane vječnosti, kaže, “u stvarima koje se tiču ovog života”, Crkva sa tako velikom sudbinom treba biti u stanju da sama uredi stvari među vernicima. “Sjetite se kuda idete”, kaže nam. Sjetite se visokog dostojanstva i uzvišene uloge koju ćete jednog dana ispuniti u samom nebeskom sudu. Vi ćete biti sudija! Kako biste se trebali ponašati ovdje u svjetlu te buduće sudbine? Vi koji ćete jednog dana suditi anđelima, da li jedni druge uništavate ovdje? Vi koji ćete jednog dana sjediti sa Kristom u konačnom sudu, da li upotrebljavate svetovne taktike da napredujete svoj vlastiti status ovdje, čak i na štetu i na ranu onima koji će služiti sa vama kao braća i sestre u tom konačnom danu? Sjetite se svoje sudbine i živite u njenom svjetlu. Naša budućnost, kuda idemo, sada kada smo kršćani.

Naša sadašnjost

Zatim, drugo, Pavao nam kaže da treba da se suočimo sa našom sadašnjošću – kako živimo, vrlo često uprkos činjenici da smo kršćani. Pogledajte stihove 4 do 8. Ključ Pavle argumenta ovdje je da primijetite ponavljanje riječi “brat”. Pogledajte odlomak; stihovi 4 do 8:

Pa ako imate takve slučajeve, zašto ih iznosite pred one koji nemaju značaja u Crkvi? Kažem ovo vašoj sramoti. Da li je moguće da među vama nema nikoga dovoljno mudrog da razriješi spor između braće, ali brat ide na sud protiv brata, i to pred nevjernicima? Imati parnice jedni s drugima već je poraz za vas. Zašto ne trpiti nepravdu? Zašto ne biti oštećen? Ali vi sami činite nepravdu i oštećujete – čak i svoje vlastite braće!

Njihova jevanđelska amnezija znači da je njihova identitet u Kristu prestao funkcionisati i djelovati na bilo koji značajan način u njihovom razmišljanju ili životu. Činjenica da su bili braća i sestre kroz vjeru u Isusa, da su bili porodica, trebala je da napravi svu razliku. Ali umjesto toga, raspravljali su svoj slučaj pred onima koji nemaju nikakav položaj u crkvi, stih 4. I tako Pavle kaže, stih 5, trebali bi biti postidjeli sebe. Sigurno crkva ima osnovnu kompetenciju i darove koje treba među svojim vođama da pomogne riješiti osnovne i sitne sporove? Sigurno ima nekoga ko je dovoljno mudar! Korićani, sjećaš se, su se hvalili svojom nadmoćnom mudrošću. „Pa dobro“, kaže Pavle, „ako ste toliko mudri, zar nema nekoga ko može pomoći u posredovanju između povrijeđenih vernika?“

Evanđeoska Pobjeda

Ali umesto toga, они су ишли пред неверницима, неправеднима, ради одлуке. И он каже у стиху 7 да је то „већ пораз за вас. Радо трпите неправду или будете оштећени, него да то чините.” Зашто је то пораз за хришћане да поступају тако? То је пораз јер Јеванђеље каже да припадање Исусу значи постати брат или сестра људима с којима иначе можда немате апсолутно ништа заједничко. Не разумете их! Они не разумете вас! Њихова позадина, њихова етничка припадност, њихово порекло – све то може бити потпуно туђе вам, далеко изван ваше зоне комфора. Али сада, упркос свему томе, сада сте постали једно с њима у Христу. Сада сте породица! Они су браћа и сестре. Ви сте повезани светим везама Јеванђељске љубави. И тако сада морате да опростите; морате да окренете другу страну. Морате да практикујете стрпљење; морате да оставите свој дар код олтара и идете и помирите се са својим братом. И када то учините, и свет гледа, како односи долазе под притисак и има сваког разлога да се сломе и распадну и покваре и постају ружни, када црква уместо тога тражи једни друге у љубави и тежи помирењу, Павле каже да је то победа. То је Јеванђељска победа. Свет види да сте Христови ученици по вашој љубави једни према другима!

Јеванђељски Пораз

Ali to nije ono što se događalo u Korintu, zar ne? Umesto pobede Jevanđelja, kako su odnosi dolazili pod pritisak, kao što svi naši odnosi moraju, oni su se vratili na podrazumevano stanje svog starog života i umesto pobede Jevanđelja kako gledajući svet vidi šta milost čini – pretvarajući celu grupu ljudi u podobu Hristovu koji će služiti čak i na svoju štetu jedan drugom – umesto toga, oni vide ljude koji bacaju tužbe okolo i vuku jedan drugog na javne sudove, srameći jedan drugog i izlažući Jevanđelje sramoti. To je poraz! Kada svet oko nas propada u plemenskoj pripadnosti i međusobnoj sumnji i sitnim žalima i kada se ta žala otvrdne u dugoročne svađe i ustaljene ljutnje, kada svet tako postupa i kada ljudi Božji traže mir i pomirenje, nastojeći živeti u miru jedni sa drugima ukoliko to zavisi od njih, zaboravljajući jedan drugog kao što je Bog u Hristu zaboravio njih, kada svet to vidi, to je pobeda Jevanđelja.

Sada međutim, pitam vas da li svet vidi to u nama. Pobedu Jevanđelja? Ili vidi opet i opet poraz kako mi se vraćamo na podrazumevano stanje samozaštitne, gordog, sumnjičavog, ljutitog i gorčeg prepiraanja? "Trebalo bi da se stidimo sebe", kaže Pavle, "kada kao braća i sestre još uvek postupamo kao svet". Hristos je umro za nas. Njegov Duh živi u nama. Njegova Reč usmerava naše korake i još uvek mi tražimo naše sitne žalbe i naše sebične svađe pred očima gledaoca. Kakav poraz. Kakav poraz. Zato Pavle poziva nas da se setimo naše budućnosti, naše sudbine – ko ćemo jednog dana biti i ulogu koju ćemo ispuniti kao suci nad kosmosom zajedno sa Hristom, Glavnim Sudijom – i da živimo u svetlu te buduće sudbine. I poziva nas da se suočimo sa time ko smo sada, da vidimo da ove stvari ne treba da budu.

Naša prošlost

I na kraju, ako pogledate sa mnom na stihove 9 do 11, on nam podsjeća na naše prošlo - ko smo postali kada nam je Bog, po svojoj milosti, omogućio da postanemo kršćani. Vratit ćemo se na stihove 9 do 11, ako Bog bude voljan, sljedeći put za bliži pogled na ove stihove, pa za sada, samo primijetite kako Pavle podsjeća na istinu, osnovnu istinu koju su, čini se, zaboravili. „Zar ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božje?“ stih 9. To je bio način na koji je Pavle opisao sudije, poganske sudije pred kojima su Korinćani vodili jedni druge u parnicama u stihu 1, nepravednike. I ovdje kaže: „Pa neka vam sada pokazujem sudbinu nepravednika.“ On ih karakteriše u stihovima 9 i 10 njihovim porokom koji ih obuzima. „Ne varajte se: ni razuzdani, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni muškarci koji se bave homoseksualnošću, ni lopovi, ni pohlepni, ni pijanici, ni psovači, ni prevaranti neće naslediti carstvo Božje.“ Grešnici su isključeni iz carstva Božjeg; to je ono što kaže. To je trezvena slika.

Budi Koji Jesi!

Za tim, on baca bombu; “I takvi neki od vas! Ali vi ste oprani, posvećeni, opravdani u ime Gospodina Isusa Hrista i Duhom Boga našega.” “Korinćanima, ovo je pravo pitanje koje ste potpuno iz vida izgubili, koje, ako biste samo uspeli da ga razumete u svom razmišljanju, počelo bi da vas menja. I način na koji biste sada živeli ne bi bio poraz, već bi zaista počeo da bude, najzad, pobeda. Ovo je pravo pitanje! Zaboravili ste da više niste ono što ste nekad bili. Sada što je Isus Hrist ušao u vaš život kroz Jevanđelje, sve se promenilo. Vi više niste definisani starim životom greha.” I Pavao je nabrojao niz grehova koji definišu ljude. Ali on kaže: “Sada što ste došli da poznate Isusa, oni više ne definišu vas. To više nije ono što ste vi, Korinćanima. Oprani ste i očišćeni i posvećeni i proglašeni pravednima pred Bogom u nebeskom sudu i obučeni u pravednost Isusa Hrista. To ste vi sada, ako ste vernik. To ste vi zaista! Vreme je da počnete da živite kao takvi. Vreme je da počnete da budete ono što zaista jeste. Nema čuda što se mučite u sukobu sa grehom u srcu kada se nastavljate da identifikujete sebe kao nekoga ko je bio ranije, a ne kao ono što jeste sada u Isusu. Setite se svog novog, pravog identiteta. Došli ste Hristu i tako je staro prošlo, a novo došlo. Vi ste novo stvorenje. Budi ono što zaista jeste!”

Vaš Novi Identitet u Hristu

Evo šta stvarno treba meni, što stvarno treba i vama, sumnjam, u vašoj svakodnevnoj borbi, u vašoj svakodnevnoj težnji da živite za slavu Hristovu i da težite praktičnoj svetosti. Mnogi od nas su u iskušenju da pomisle: „Ono što stvarno treba je dodatna doza nadnaravne moći, još malo „soka“ da napunim motor moje duše kako bih bio poslušan. Nešto više! Nešto novo!“ To uopšte nije Pavlov savet. Njegov savet nije da tražimo nešto novo, nešto dodatno. Njegov savet, naprotiv, je da se vratimo onome što je Bog već učinio za vas u Isusu Hristu, da razumete Jevanđelje i vaš novi identitet u Njemu. Da to bude jasno. Da počnete da to primenjujete u svakoj pori i pukotini vašeg duhovnog života. Da to propušta kroz sve i počnete da živite u njegovom svetlu. Više nije rob grehu. Više nije pod vlašću starog života. Dete milosti. Usvojeno u porodicu. Rođeno iznova Duhom Božjim. Čisto i pravedno, ne mojom vlastitom pravednošću kao da stvari koje Pavle navodi više nikada neće iskušati ili meสะด učiniti da se spotaknem. Ne, ja ću naslediti carstvo, ti, vernik u Isusa, ćeš naslediti carstvo, ne zato što ne grešiš, već zato što si proglašen pravednim u Hristu.

Kada to shvatite, čudo i radost toga će početi da oživljava i daje snagu vašoj ruci da date neki čelik vašoj volji, neku odlučnost, tako da ćete početi da progonite poslušnost prema Kralju Isusu sa radostanim srcem. Počećete da pritiskate kada odnosi počnu da se lome. Umesto da se povučete, progonićete pomirenje kada sve unutra vam kaže da se povučete nazad u svetski način, da stojite iza svojih barikada i bacate granate jedni na druge i ranite i uništavate jedne druge. Ne, kada shvatite ko ste zaista u Kristu, postajete sluga jedni drugima i progonićete pomirenje. To ne bi bio poraz, zar ne? Kada svet gleda kako se ovi kršćani ponašaju pod pritiskom. Ne, to bi bila pobeda. Kada oni vide u nama, kada živimo zajedno, oni vide u našim teškim, nespretnim, nezgrapnim odnosima ljude koji se ne povlače i ne povučete, već koji progone jedni druge u ljubavi jer smo porodica i jedni smo u Kristu. To bi zaista bila pobeda. Kakva demonstracija moći Jevanđelja.

To je ono što Pavle zove nas. Tako da se sećamo naše budućnosti - gde idemo sada kada smo kršćani. Jednog dana ćemo suditi svetu, suditi angelima. Mi ćemo biti sudije Vrhovnog suda jednog dana. Ovdje smo u obuci. Trebali bismo živjeti znajući da će to jednog dana biti naša sudbina. Trebali bismo se suočiti sa sadašnjicom, da vidimo one oblasti u kojima danas živimo na tako niskom nivou, toliko ispod našeg novog identiteta i položaja. Toliiko ispod života kojem smo pozvani. I trebali bismo se pokajati. I trebali bismo se sećati naše prošlosti - šta je Bog učinio u Kristu na krstu i u našim srcima kroz Jevanđelje, čineći nas novima. I kada to shvatimo, trebali bismo početi da živimo u njegovom svetlu, da budemo ko zaista jesmo. Daje li nam Gospodin milost da učinimo upravo to? Pomolimo se zajedno!

O našem Ocu, priznajemo vreme u kojima smo dozvolili amneziji Jevanđelja, zanemarili smo naš istinski identitet, još uvijek smo živeli kao da smo ono što smo nekad bili, a ne ono što jesmo sada u Kristu. Molimo Te, oprosti nam što smo živeli daleko ispod naših privilegija kao deca Božja, usvojena Tvojom milošću, očišćena i odvojena za Tvoj slave i opravdana na nebeskim sudovima. Molimo Te, smiluj nam se. I dok uviđamo čudo onoga što si nas učinio da budemo, molimo Te, daj nam snagu i omogućavaj nam da živimo kao što zaista jesmo? Jer molimo to u Isusovo ime, amen.