Porijeklo Pavlove religije

Порекло Павловске Религије

Господарство Исуса (део 5)

Јон Грешам Мекен

Сигурно, само чињеница да су хришћани користили титулу која је такође коришћена у паганским култовима не утврђује никакву зависност од паганизма. Јер титула "Господар" била је скоро исто тако добро утврђена као ознака за божанство као и термин "Бог". Какво год било порекло верске употребе те речи, та употреба је постала део грчког језика. Миссионара који је желео да прогласи једног истинског Бога је био обавезан, ако је говорио на грчком, да користи термин "Бог", који је, наравно, био коришћен у паганској религији. Тако, ако је желео да означји Исуса као Бога, неким речима која би га у исто време разликовала од Бога Оца, он је био обавезан да користи реч "Господар", иако је и та реч коришћена у паганизму. Ни у једном случају ни у другом, употреба грчке речи није подразумевала најмањи утицај концепација које су биле везане за реч у политеистичкој религији.

Ali je postojao još snažniji razlog za primenu grčke reči "Gospodar" za Isusa, nego što ga je bilo u njegovoj opštoj upotrebi među grčkim narodima. Religiozna upotreba te reči nije bila ograničena samo na paganske kultove, već se pojavljuje i, ako išta, još čvršće utemeljena, u grčkom Starom zavetu. Reč "Gospodar" se koristi u Septuaginti za prevod "Jahwe" iz hebrejskog teksta. Bilo bi potpuno nevažno razgovarati o razlozima koji su vodili prevodioce u njihovom izboru ove posebne reči. Bez sumnje, neka reč za "Gospodar" je bila potrebna zbog asocijacija koje su već bile okupljene oko hebrejske reči. I mogu se navesti različiti razlozi za izbor "kyrios" umesto neke druge grčke reči koja znači "gospodar". Moguće je da korenska značenje "kyrios" bolje izražava ideju koja je bila nameravana; možda je, takođe, religiozno značenje već bilo vezano uz "kyrios", što druge reči nisu posedovale. U svakom slučaju, bez obzira koji je bio razlog, "kyrios" je bila reč koja je izabrana.

I činjenica je od velikog značaja. Jer među čitaocima Septuaginte hristianstvo se prvi put pojavilo. Septuaginta je bila Biblija jevrejskih sinagoga, i u sinagogama je njeno čitanje bilo čujano ne samo od Jevreja nego i od mnoštva pagana, "bogobojaznih" iz Knjige delova apostolskih. Upravo sa "bogobojaznima" počela je paganska misija. I čak tamo gde su bili paganski obraćenici koji u najranijem periodu uopšte nisu prošli školu sinagoge - možda su takvi obraćenici bili malo - čak i tada je Septuaginta odmah korišćena u njihovom poučavanju. Tako kada su hrišćanski misionari upotrebljavali reč "Gospod" za Isusa, njihovi slušaoci su odmah znali šta su mislili. Oni su odmah znali da Isus zauzima mesto koje je jedino Bogu. Jer reč "Gospod" se bezbroj puta koristi u grčkim Pismima kao najsvetiji naziv za saveznog Boga Izraela, i ovi odlomci su slobodno primenjivani na Isusa.

Ova upotreba reči "Gospod" u Septuaginti, sa primenom odlomaka Septuaginte na Isusa, što se kao nešto što se samo po sebi razumljivo pojavljuje u Pavlovim poslanicama, bila je daleko važnija za ranu hrišćansku misiju nego upotreba te reči u paganskim kultovima. I ona daleko više svetlosti baca na prvobitni značaj te reči kada se primenjuje na Isusa. Ali pagansko korišćenje je interesantno, i njegovo izlaganje od strane Bousseta i drugih treba biti zahvalno primljeno. Jedna važna činjenica je sve više i više potvrđena modernim istraživanjima - činjenica da je grčka reč "kyrios" u prvom veku naše ere, gde god se širila grčka jezik, bila jasno oznaka božanstva. Uobičajena upotreba te reči je zaista potrajala; reč je još uvek izražavala odnos koji je gospodar održavao prema svojim robovima. Ali reč je postala karakteristično religiozni termin, i ona se pojavljuje u Novom zavetu, posebno kao što je fiksirana Septuagintom, u religioznom smislu.

Na taj način, nije u skladu s upotrebom Novog zavjeta kada Isusa neki ljudi u modernoj Crkvi nazivaju "Učiteljem", a ne "Gospodinom". Ponekad se, možda, ova upotreba usvaja u svjesnom protestu protiv novozavjetnog shvatanja božanstva Krista; Isus se naziva "Učiteljem", na način na koji vođa škole umjetnika naziva "Učiteljem" od strane svojih sljedbenika. Ili pak, riječ znači samo onoga čije naredbe treba poslušati. Ali ponekad se moderna moda usvaja od strane pobožnih ljudi i žena s idejom da je engleska riječ "Gospodin" istrošena i da je upotreba riječi "Učitelj" bliža značenju grčkog zavjeta. Ova ideja je lažna. Kada se prevodi novozavjetna oznaka Isusa, ne treba željeti vratiti se na izvorno značenje riječi "kyrios". Jer grčka riječ je već prošla kroz razvoj, i kada se primjenjuje na Isusa u Novom zavjetu, bila je jasno religiozna termin. Iмала je upravo one religiozne asocijacije koje sada ima naša engleska riječ "Gospodin". I to iz istog razloga. Religiozne asocijacije engleske riječi "Gospodin" potječu iz upotrebe Biblije; i religiozne asocijacije novozavjetne riječi "kyrios" također su potjecale iz upotrebe Septuaginte. Kršćanin treba zapamtiti da je "malo znanja opasna stvar". Ujednačena zamjena "Učitelja" za "Gospodina" kada se govori o Isusu ima samo lažan izgled svježine i originalnosti. U stvarnosti, to ponekad znači odstupanje od duha novozavjetne upotrebe.

Slijedom toga, Bousset je učinio uslugu time što je jasno istaknuo religiozno značenje riječi "Gospodin". Ali nije uspio objasniti primjenu te riječi na Isusa.

Dalje poteškoće, štaviše, opterećuju Boussetovu teoriju. Izraz "Gospodin" koji se primjenjuje na Isusa, i vjerski stav prema Isusu izražen tim izrazom, nastao je, prema Boussetu, u sastancima zajednica kao što je ona u Antiohiji, i pod utjecajem paganskih koncepcija. Ali, naravno, Boussetovo objašnjenje porijekla paulinizma još nije potpuno izloženo. Paulinizam je nešto daleko više od ekstazičkog štovanja kultnog boga; lični odnos prema Kristu dominira svakim područjem apostolova života.

Bousset prepoznaje ovu činjenicu. Religija Pavla, on priznaje, jest nešto daleko više od religije koja je izražena u sastancima Crkve u Antiohiji. Ali on pretpostavlja da su drugi elementi Pavlove religije, koliko god široko zahvatali, barem imali svoj početak u kultu. Ovdje se nalazi jedan od najmanje uvjerljivih elemenata u cijeloj konstrukciji. Bousset je potcijenio individualistički karakter Pavlove religije. Bar nije uspio pokazati da je Pavlovo život "u Kristu" ili "u Gospodinu" nastao razvojem iz ekstazičkih iskustava u sastancima Crkve u Antiohiji.

Ali ako je individualistička religija Pavla razvijena iz "kulta", kako je ona razvijena? Kako će se objasniti uvođenje novih elemenata? Bousset je s velikom revnošću napao ovaj problem. I on pokušava pokazati da je religija Pavla kakva se pojavljuje u Poslanicama razvijena iz kultne religije Antiohije identifikacijom "Gospodina" sa "Duhom", i generaliziranjem i eticiziranjem pojma djelovanja Duha.

Doktorska doktrina o Duху, kako veruje Bousset, potiče iz paganske mističke religije helenističke ere. Potpuno nezavisno od terminologije - iako Bousset smatra da su Reitzensteinove tvrdnje u osnovi tačne - temeljni pesimistički dualizam Pavla, prema Boussetu, bio je zasnovan na tom široko rasprostranjenom tipu mišljenja i života koji se pojavljuje u misterijskim religijama i u hermetičkim spisimima. Prema ovom pesimističkom načinu razmišljanja, spasenje nikada nije moglo biti postignuto ljudskom prirodom, čak ni uz božansku pomoć, već samo potpuno novim početkom, koji je nastao zamenom božanske prirode za starog čoveka. Kako nastavlja Bousset, apostol Pavle je ovo nadnaravno, ovo shvatanje dominacije božanske moći u novom životu, proširio daleko izvan granica kulta ili vizionarskih iskustava; Duh je postao vladajući princip kršćanina; ne samo proročanstvo, jezici, isceljenje i slično, već su sada smatrani kao plod Duha, već i ljubav, radost, mir, strpljenje, dobrota, dobronamernost, vernost, krotkost, samokontrola. Ali Bousset insistira da ovo Pavlova proširenje delatnosti Duha nije uključivalo ni najmanje slabljenje nadnaravnog koji je bio karakterističan za prvobitno shvatanje; Duh koji je proizvodio ljubav, radost, mir, imao je isto toliko malo veze sa ljudskim duhom kao Duh koji je uzrokovao da ljudi govore jezicima. I nadnaravnost koja se ovde pojavljuje u proslavljenom obliku, zaključuje Bousset, potiče iz mističke paganske religije helenističke ere.

Ovaj spor je već razmotren, i njegova slabost je istaknuta. Pavlova doktrina o Duhu nije izvedena iz savremenog paganstva. Ali izlaganje Boussetove teorije još nije završeno. Duh čije su aktivnosti proširene od strane Pavla u najdublje odaje kršćaninovog života je identifikovan, kaže Bousset, sa "Gospodinom" ([2 Kor. ii. 17](/url)). Ova identifikacija je izvršila važan uticaj na oba elementa koji su spojeni; izvršila je važan uticaj na shvatanje i "Gospodina" i "Duha". Ako je "Gospodin" identifikovan, ili doveđen u vrlo blisku vezu, sa Duhom, i ako je aktivnost Duha proširena na ceo život, onda "Gospodin" više ne može biti za Pavla samo kultni bog koji je prisutan na crkvenim sastancima. Naprotiv, On mora biti prisutan svuda gde je prisutan Duh - to jest, On mora biti to u čemu kršćanin živi i diše i ima svoje biće. Tako je Pavle mogao tvoriti iznenađujući izraz "u Kristu" ili "u Gospodinu", za koji Bousset priznaje da se ne može naći analogija u paganskoj religiji. S druge strane, shvatanje Duha, veruje Bousset, je nužno modifikovano njegovom vezom sa "Gospodinom". Identifikacijom sa stvarnom osobom koja je živela samo nekoliko godina ranije, "Duh" je dobio lični kvalitet koji inače nije posedovao. Ili, da se ista stvar kaže na drugi način, Pavlova fraza "u Gospodinu" nije potpuno ista po značenju kao fraza "u Duhu"; jer poseduje osebujan lični karakter. "Ovo izuzetno mešanje apstrakcije i ličnosti", kaže Bousset, "ova veza religioznog principa sa osobom koja je hodila ovde na zemlji i koja je ovde patio smrt, je fenomen osebujne moći i originalnosti."

U ovom trenutku, Bousset je u opasnosti da postane neveran osnovnim principima svoje rekonstrukcije; on je u opasnosti da dovede religiju Pavla u vezu s konkretnom osobom Isusa. Ali on otkriva opasnost i izbegava je. Ne treba pretpostaviti, kaže on, da je Pavle imao neki vrlo jasni utisak o karakteristikama istorijskog Isusa. Jer ako je imao takav utisak, on nikada ne bi mogao povezati Isusa s apstrakcijom kao što je Duh. Sve što ga je interesovalo, dakle, bilo je to što je Isus živeo i posebno što je umro.

Ipak, ovi goli činjenice se smatraju dovoljnim da daju Pavlovoj ideji Duha-Gospodara onu osebujnju ličnu kvalitetu koja izaziva divljenje Bousseta! Istina je da Bousset se u ovom trenutku suočava s teškoćom koja susreće svako naturalističko objašnjenje nastanka Pavlove religije. Problem je što je uska veza Pavla s istorijskim Isusom neophodno potrebna od strane istoričara kako bi se Pavlovo odnos prema Kristu dao ona topla, lična kvaliteta koja sija sa svake strane Poslanica; dok se, s druge strane, široko razdvajanje Pavla od istorijskog Isusa zahteva jednako neophodno kako Pavle ne bi bio sputan istorijskom tradicijom u podizanju Isusa na božanski dostojanstvo i u dovođenju Nega u vezu s Duhom Božjim.

Savremena kritika je oscilirala između ove dve zahteve; ona pokušava da sačuva prava svakog od njih. Bousset je više impresioniran drugim zahtevom; Wernle, njegov protivnik, je više impresioniran prvim. Ali oba su podjednako pogrešna. Zapravo postoji samo jedan izlaz iz teškoće. To je stari i radikalan put. Ali svet učenosti će možda jednog dana ponovo k njemu. Fundamentalna teškoća u objašnjavanju porekla pavlovanstva nikada neće nestati time što bude zanemarena; nikada neće popustiti nikakvim kompromisima. Ona će nestati samo kada Isus bude prepoznat kao stvarno ono što Pavle pretpostavlja da jeste i što svi Jevanđelja predstavljaju kao - večni Sin Božji, koji je došao na zemlju za spasenje čoveka, sada ponovo sedi na prestolu Slave svoje i deluje u srcima svojih učenika kroz Duha svojeg, kao što samo Bog može delovati. Takvo rešenje nikad nije bilo toliko nepopularno kao danas. Prihvatanje će zahtevati kopernikanski prevrat u mnogim oblastima ljudske misli i života. Ali odbijanje takvog prihvatanja ostavilo je istorijski problem koji do sada nije rešen.

U jednom trenutku, Bousset priznaje, religija Pavla je bila zasnovana na istorijskoj činjenici. Bila je zasnovana na smrti Isusovoj. Ali Pavlova interpretacija Isusove smrti je, kako Bousset veruje, u važnim detaljima izvedena iz savremene paganske religije; Pavlova predstava o umiranju i ustajanju sa Kristom je formirana pod uticajem široko rasprostranjenog paganskog shvatanja umirućeg i ustajućeg boga. Ova tvrdnja je postala prilično uobičajena među nedavnim učenjacima; materijal koji je podržavao prikupljen je u pogodnom obliku od strane M. Brücknera. Ali, u stvari, dokazi koji podržavaju tvrdnju su najslabiji. Pregled helenističke religije koji je pokušan u poglavlju VI je, zaista, otkrio činjenicu da su neki bogovi, posebno Attis, Adonis i Osiris, predstavljani prvo kao umirući, a zatim kao oživljeni. Sličnost ovih figura među sobom može se objasniti hipotezom da su svi oni prvobitno bili vegetacijski bogovi, čija smrt i oživljenje predstavljaju propadanje vegetacije u jesen i njeno obnavljanje u proleće. Na prvi pogled, paralela između ovih bogova i Isusa može izgledati upečljivo. Isus je takođe predstavljen kao umirući i kao povratak životu. Ali kakvo je značenje ove paralele? Može li to značiti da je cela Novozavetna priča o smrti i vaskrsenju Isusovom izvedena iz ovih vegetacijskih mitova? Takav je zaključak izvučen od strane nekih savremenih učenjaka. Ali, naravno, ovaj zaključak je apsurdan i nije ga podržao Bousset. Suštinska istorijska verodostojnost vere u njegovo vaskrsenje među njegovim bliskim prijateljima stoji prečvrsto da bi bila potkopana bilo kakvom teorijom zavisnosti od paganskog mita. Tako argument izveden iz paralele između Novozavettne priče i paganskog mita o umirućem i ustajućem bogu dokazuje previše. Ako dokazuje nešto, dokazuje da je Novozavetna priča o vaskrsenju izvedena iz paganskog mita. Ali takvo gledište nije zastupano od strane ozbiljnih istoričara. Stoga će se morati prihvatiti da paralela između vere da su Adonis i Osiris i Attis umrli i ustali, i vere da je Isus umro i ustao nije nastala zbog zavisnosti jedne priče od druge. Stoga će se morati prepoznati da paralela ne znači uvek odnos zavisnosti. I ako to ne čini na jednom mestu, možda to ne čini ni na drugim mestima.

Ali Bousset će insistati da iako priča Novog zaveta o smrti i vaskrsenju Isusa nije prvobitno nastala iz paganskog mita, ipak je utjecaj paganskog shvaćanja osjetio u tumačenju koje je Pavao dao toj priči. Pavao je vjerovao da kršćanin dijeli sudbinu Krista - umro s Kristom i uskrsnuo s Kristom. Ali slično shvaćanje pojavljuje se u paganskim religijama. Klasični izraz ove ideje pojavljuje se u često citiranim riječima koje je naveo Firmicus Maternus: "Budite dobre volje, inicijati, jer je Bog spasen; jer će nam se spasiti iz nevolja."

Ali mora se zapamtiti da je svjedočanstvo Firmicusa Maternusa vrlo kasno, i da su dokazi za rasprostranjenost ovog shvaćanja u ranom periodu donekle oskudni.

Smešne tvrdnje nedavnih pisaca u vezi s ovim pitanjima nisu ništa manje od začuđujućih. Laicima će verovatno ostaviti utisak da istraživač može rekonstruisati pojam umirućeg i uskrsnućeg boga, kao i udelešćenje koje vernici imaju u smrti i uskrsnuću, na osnovu nekog ogromnog skladišta informacija u postojećim izvorima. U stvari, nije ništa takvo. Postojeće informacije o pojmu koji se razmatra su krajnje oskudne i uglavnom potiče iz vremena dugo nakon Pavla. Bilo bi preterano, zaista, tvrditi da pojam umirućeg i uskrsnućeg boga, sa svojim religioznim značajem, nije postojao pre pavlovskog perioda. Na primer, staroegipatski tekst je citirao Er-man, koji čini blagostanje vernika zavisnim od onog Ozirisa: "Baš kao što Oziris živi, tako će i on živeti." Vrlo verovatno da su neki takvi pojmovi bili povezani i sa oplakivanjem i naknadnim radovanjem za Atisa i Adonisa. Ako je pojam postojao u predpavlovskom periodu, to nikako ne znači da je bio uobičajen. Sigurno je njegova rasprostranjenost ogromno pretjerana u poslednjih godina. Protiv takvih pretjerivanja, J. Weiss—koji sigurno ne može biti optužen za nedostatak simpatije prema metodama komparativne religije primijenjenim na Novi zavjet—je relevantno upomenio 1 Kor. i. 23. Krst koji je Pavle propovedao bio je "Grcima ludost." To ne izgleda kao da Grci među kojima je Pavle radio nisu bili baš upoznati s pojmom umirućeg boga. Ako su tvrdnje Brücknera bile tačne, ako je pojam umirućeg boga bio toliko uobičajen u Pavlovom dobu kao što Brückner pretpostavlja, Krst ne bi bio "Grcima ludost"; naprotiv, to bi im se Grkima činilo kao najprirodnija stvar na svijetu.

Ali čak i ako ranija prevladavajuća koncepcija umirućeg i uskrsnućeg boga, sa svojom religijskom značajem, bude bolje utvrđena nego što jest, time ne bi bila dokazana zavisnost Pavla od te koncepcije. Jer Pavlova koncepcija je potpuno drugačija. Jedna razlika, naravno, je savršeno očevidna i zaista je opšte priznata - Pavlovi Krist je predstavljen kao dobrovoljno umireći i umireći radi ljudi. On "me je voleo", kaže Pavle, "i dao sebe za mene". Tu koncepciju u paganskim religijama potpuno nema. Osiris, Adonis i Atis su bili iznenađeni svojom sudbinom; Isus je slobodno dao svoj život. Razlika je ogromna; ona uključuje samo srce Pavlove religije. Kako je nastala ta razlika? Odakle je izvedena Pavlova koncepcija milosti Kristove? Da li je izvedena od samog Isusa? Da li je izvedena iz onoga što je Pavle znao o karakteru Isusovom? Pretpostavka bi mogla izgledati prirodno. Ali, nažalost, sa stanovišta Bousseta, ona mora biti odbijena. Jer ako je Pavle imao ikakvo znanje o Isusovom pravom karakteru, kako bi ikad mogao pretpostaviti da je Isus, samo čovek, bio nebeski Gospod?

Још једна разлика је много фундаменталнија. Смрт и васкрсење паганских богова била је ствар култа; смрт и васкрсење Павлог Христа била је историјска чињеница. У прегледу хеленстичке религије примећено је да су култи у паганским религијама били много чвршће фиксирани него митови; по мишљењу савремених научника, митови су изведени из култова, а не обрнуто. Тако се у случају "умирућих и васкрсавајућих богова" пре свега удара у потпуно течну природу митова. Прича о Атису, на пример, испричана је у многим дивергентним облицима, и изгледа да није било ни најмањег интереса међу Атисовim поклоницима за утврђивање било каквог аутентичног извештаја о смрти и васкрсењу бога. Нарочито се "васкрсење" бога у митовима Атиса, Адониса и Озириса једва појављује. Права смрт и васкрсење догодили су се само у култу. Сваке године у марту, Атисовi поклоници у Риму прво су видели бога како лежи мртвог, представљеног јеловим дрветом, а затим су се радовали његовом васкрсењу. Смрт и васкрсење једва су замишљени као догађаји који су се једном заувек десили давно. Они су више мислили да се дешавају при сваком празновању фестивала.

Павлова обрада смрти и васкрсења Христа је потпуно другачија. За Боусета, заиста, разлика је делимично затамњена; Боусет покушава да покаже да је Павлова замисао умирања и васкрсавања верника са Христом изведена из прославе сакрамената. Али то не може бити више радикална грешка. Оно што је најочигледније у Посланицама је историјски карактер Павлове поруке. Религија Павла је била укорењена у једном догађају, а сакраменти су били један начин да се истакне значај догађаја. Догађај је био откупљивачко дело Христа у Његовој смрти и васкрсењу..

Tutaj leži najdublja razlika između Pavla i savremene religije. Pavlizam nije bio filozofija; nije bio skup upute za izbegavanje patnje sveta; nije bio opis onoga što je uvek bilo istinito. Naprotiv, bio je opis nečega što se dogodilo. Štaviše, stvar koja se dogodila nije bila skrivena u dalekoj i nejasnoj prošlosti. Opis toga nije nastao kao opravdanje za postojeće vjerske forme. Naprotiv, smrt i vaskrsenje Isusa, na kojima je temeljio Pavlova jevanđelja, dogodili su se samo nekoliko godina ranije. I činjenice su se mogle utvrditi dovoljnim svedoctvom; svedoci su mogli biti ispitani, i Pavao detaljno poziva na svedoke. Jedan odlomak, 1 Kor. xv. 1-8, dovoljan je da postavi ogromnu jarak između Pavlovanog Hrista i paganskih spasitelja-bogova. Ali karakter Pavlizma ne zavisi od jednog odlomka. Svuda u poslanicama Pavao stavlja svoj život na kocku za istinu onoga što kaže o smrti i vaskrsenju Isusa. Jevanđelje koje je Pavao propovedao bilo je opis nečega što se dogodilo. Ako je opis bio istinit, poreklo Pavlizma je objašnjeno; ako nije bio istinit, Crkva je izgrađena na neobjašnjivoj grešci.

Ova poslednja alternativa je ispitana u prethodnoj diskusiji. Ako Isus nije bio Božanski Spasitelj kakvim ga Pavao opisuje, kako je nastala Pavlova religija spasenja? Tri velike hipoteze su ispitane i nisu zadovoljile.

Pokazano je da Pavlizam nije bio zasnovan na Isusu savremenog naturalizma; ako je Isus bio samo ono što ga savremeni naturalistički istorijski predstavljaju, onda ono što je zaista osebujnog kod Pavla nije izvedeno iz Isusa. Utvrđivanje te činjenice bilo je značajan uspjeh Wrede-a i Bousset-a. Ali ako ono što je suštinsko u Pavlizmu nije izvedeno iz Isusa, odakle je onda poteklo?

Nije izveden, kako je Wrede verovao, iz prehrišćanskih apokaliptičkih predstava o Mesiji; jer apokaliptički Mesija nije bio predmet obožavanja, niti živa osoba koju treba voleti. Nije izveden iz paganskog religije, u skladu sa brilijantnom hipotezom Bousseta; jer paganski uticaj isključuje samo- svedočenje Pavla, a paganski paraleli potpuno propadaju. Ali čak i ako su paraleli bili deset puta bliži nego što jesu, srce problema ne bi ni bilo dodirnuto. Srce problema se nalazi u Pavlovoј relaciji prema Hristu.

Ta relacija se ne može opisati samo nabrajanjem detalja; ne može se svesti na niže članove; to je apsolutno jednostavna i nedeljiva stvar. Relacija Pavla prema Hristu je relacija ljubavi; i ljubav postoji samo između osoba. To nije grupa ideja koje treba objasniti, ako se ima objasniti Pavlizam, već ljubav Pavla prema svom Spasitelju. I ta ljubav je ukorijenjena, ne u tome što je Hristos rekao, već u tome što je Hristos učinio. On "me je voleo i dao sebe za me." Tu leži osnova religije Pavla; tu leži osnova sve hrišćanske religije. Ta osnova je potvrđena izvestajem o Isusu koji se nalazi u Jevanđeljima, i zaista, u svim izvorima. Ona je suprotstavljena samo modernim rekonstrukcijama. I te rekonstrukcije sve propadaju. Religija Pavla nije bila utemeljena na kompleksu ideja izvedenih iz judaizma ili iz paganizma.

Она је била утемељена на историјском Исусу. Али историјски Исус на коме је она утемељена није био Исус модерне реконструкције, већ Исус целог Новог Завета и хришћанске вере; није учитељ који је преживео само у сећању својих ученика, већ Спаситељ који је након свог откупљивог дела још увек живео и могао бити вољен.

Џон Гришем Мејчен (1881-1937) био је амерички пресбитеријански научник Новог завета, који је предводио бунт против модернистичке теологије у Принстону, и основао је Вестминстерску теолошку семинарију као и Православну пресбитеријанску цркву.