Vodič za mladu ženu u skladnom razvoju kršćanskog karaktera

Vodič za mladu ženu ka skladnom razvoju kršćanskog karaktera

Prava vera u osnovi progresivna

Od Harvija Nukomba

Velika moralna i duhovna promena, koju Sveto Pismo objavljuje kao neophodnu za spasenje, upoređuje se od strane Hrista i apostola sa novim rođenjem, jer je to početak duhovnog života. Izraz regeneracija, međutim, primenjuje se samo na ovu promenu u njenom početku, koji je trenutni. Mladi obraćenik, stoga, vrlo se opravdano naziva od strane apostola Petra "novorođenim detetom". Velika je greška, dakle, pretpostaviti da pravi kršćanin, koji je u pravom stanju uma, treba da gleda unazad na period svog obraćenja za svoje najživlje i snažne iskazivanja milosti, ili za svoje glavne dokaze da se nalazi u milostivom stanju. Može, zaista, u tom trenutku biti vidljivije, jer je promena iz stanja prirode u stanje milosti veoma velika. Ipak, ova promena je nepotpuna, i veći deo posla "odlaženja starog čoveka", - potčinjavanja tela i držanja pod kontrolom, još uvek preostaje da se učini; dok "novi čovek" mora izrasti iz slabosti detinjstva do "rasta savršenog čoveka u Hristu Isusu".

Prava vera, stoga, mora biti u osnovi progresivna. To je jasno iz svih slika koje se koriste u Božjoj riječi da opišu djelovanje milosti u srcu. Ona se upoređuje sa senfovim zrnom, koje je najmanje od svih sjemenja. Ali kada nikne, raste i širi svoje grane dok ne postane najveća od svih trava. Lepota i prikladnost ove slike neće biti shvaćene ako ne uzmemo u obzir bujni rast biljaka u istočnim zemljama. Ali nikada ne bismo trebali očekivati da takva biljka odjednom izraste u potpunu zrelost. To je gljiva koja se otvara potpuno izrasla da bi se prvi put vidjela jutarnje sunce; ali isto tako brzo vene. Pa ipak, ne bismo trebali očekivati ni da takva biljka prestane rasti prije nego što dostigne zrelost. Ako prestane rasti, mora postojati crv na korijenu ili neka fatalna bolest koja će je učiniti da se osuši i umre.

Djelovanje milosti se također upoređuje sa kvascem; koji je u početku toliko mali da se njegovo prisustvo u brašnu jedva može primijetiti. Ali kada počne djelovati, povećava se i širi dok sve ne bude ukvaseno. Ipak, njegov napredak može biti zakočen hladnoćom; i proces se rijetko može vratiti, tako da ne ošteti proizvod. Tako će i kršćanin rijetko ikada se oporaviti od štetnih efekata otklizavanja i hladjenja u svojim pobožnim osjećajima.

Opет, милост се упоређује са живом извором – фонтаном, чија вода буббли и шаље стални ток. Христос каже: "Вода коју ћу му ја дати, биће у њему извор воде, који извире у живот вечни.". Када су ове речи изговорене, наш Господ је седео на дубоком бунару, у разговору са Самаркињом. Као што је био његов обичај, извлачио је поуку из предмета око себе. Усмерио је њену пажњу од воде која је могла само да утажи природну жеђ, ка живој води, која освежава душу. Али она, не разумејући га, желела је да зна како он може добити живу воду из дубоког бунара, без ичега за црпљење. Да би показао надмоћност воде живота, рекао јој је да они који пију из ње, треба да је имају у себи, стално извирећи из себе, као из препуне фонтане.

Једно од најдубље негованих сећања из раног живота аутора је живи извор који је текао из стене близу куће његовог детињства. Најтежа суша никада није утицала на њега, и у најхладнијој сезони северне зиме, никада није био замрзнут. Често, када је устајао ујутру, када су хладни ветрови звиждали око куће, и све је изгледало као да је затворено трајним мразом, лед и снег би пушили око извора. Тако, као стабилан ток, треба да теку наше милости, неафектиране сушом или неплодности других, топећи ледена срца око нас.

"Pravednici," kaže David, "ćete cvjetati kao palma; on će rasti kao cedar u Libanonu." Palma nastavlja rasti i povećavati se, i zadržava svoju vitalnost i plodnost možda duže nego bilo koje drugo drvo. Također je poznata po svojoj sposobnosti da se razmnožava svojom vrstom, a njen korijen proizvodi veliki broj izdanaka; i kada je posađena pored živog izvora u pustinji, uskoro će se naći mala šuma palmi koje rastu oko nje. Ovo je jedno od najkorisnijih drveća, a svaki dio njega se koristi za neku svrhu. "Cvjetati kao palma", dakle, puno je značenja. To se može ostvariti samo kršćaninom kada napreduje u vlastitom duhovnom rastu, doprinoseći, svojim utjecajem, povećanju "drveća pravednosti" u vrtu Gospodnjem, i izobilujući u djelima korisnosti.

Cedar je zimzeleno drvo. Ne odbacuje svoje zelenilo, kao neka druga drveća, i ne ostaje očito mrtvo pola godine, pa tek tada ponovo izdaje bujno na kratko vrijeme; nego njegov rast je postojan i siguran. On je stalno zelen. Rasti kao cedar, dakle, ukazuje na postojan napredak u božanskome životu.

Motivi koji nas motivišu da tražimo i održavamo visok standard pobožnosti, su najviši koji mogu biti predstavljeni našim umovima. Slava Božja to zahteva. Ovo je najveće moguće dobro. To je manifestacija Božjih savršenosti njegovim inteligentnim stvorenjima. Ova manifestacija se odvija tako što im se otkrivaju njegova dela stvaranja, providnosti i milosti, i tako što mu otisak njegove moralne slike utiskuje u njihova srca. U tome njihova sreća postoji. U promicanju svoje vlastite slave, stoga, Bog vrši najviši stepen nesebične dobrote. Ništa ne može dodati njegovoj sreći: ništa ne može umanjiti. Ako bi cela kreacija bila izbrisana, i Bog bio jedino biće u univerzumu, on bi i dalje bio savršeno slavan i srećan u sebi samom. Stoga ne može biti nikakvog sebičluka u tome što on održava svoju vlastitu slavu. Slava Stvoritelja je neophodna za dobro stvorenja. Želja da se proslavi Bog, dakle, mora biti vladajući princip našeg ponašanja, pokretačka opruga naših postupaka.

Ali kako se slava Božja promoviše našim rastom u milosti?

1. Ona se manifestuje nama tako što nam utiskuje svoj lik u srca, i time što nam pruža duhovno otkrivanje izvrsnosti, čistote i ljepote njegove moralne prirode.

2. Ona se manifestuje drugima, ukoliko mi vodimo sveti život; jer time se izlaže moralni lik Hristov, kao što se slava sunca pokazuje u reflektovanom svetlu meseca.

3. Slava Božja se promoviše time što drugi postaju upoznati sa bogatstvom slobodne milosti, i što ih dovodimo Kristu; jer time oni prime duhovno svetlo da posmatraju lepоту i slavu Božjih savršenosti, i njegov lik se utiskuje u njihove duše.

Ima, isto tako, velikog ohrabrenja da se usmerimo ka napretku u božjim stvarima. Reč Božja puna je obećanja za one koji teže ka visokim postignućima u božanskom znanju i svetosti. Prorok Hošea kaže: "Tada ćemo znati, ako nastavamo da poznajemo Gospoda: Njegov izlazak je pripravan kao jutro; i On će doći k nama kao kiša, kao poslednja i ranija kiša na zemlji." Njegov izlazak, za one koji nastavaju da Ga poznaju, će biti jednako siguran, i jednako redovan, i stalan, kao dnevni povratak jutra; i jednako progresivan kao sunce, kada njegove zrake izbijaju iz istoka, i povećavaju se u sjajnosti i intenzitetu, sve dok ne izliju žestoku toplotu, i stalan, čist svetlost, savršenog dana. "Ako nastavamo da poznajemo Gospoda," naša će utjeha biti jednako stalna, i naše iskustvo dobrote Gospodove jednako sigurno, kao redovan sled noći i dana; i naše zajedništvo s Bogom, i povećanje svetlosti, će biti jednako stalno kao napredak sunca od ranog zore do podneva. Može biti povremeni oblaci; ali oni će se brzo raspršiti, i Sunce Pravičnosti će zaista izaći sa slađim zrakama i vedrijim sjajem.

On će također "doći k nama kao kiša, kao kasna i rana kiša na zemlji." U Palestini, kiša ne pada, kao u ovoj zemlji, u svim godišnjim dobima; ali teška kiša pada, da navlaži zemlju u vrijeme sjetve, da uzrokuje da sjeme proklija i raste; i ove kiše su toliko obilne da nose vegetaciju u stalnom napretku, sve do blizu žetve, kada pada "kasna kiša", da usavrši usjev - da da tijelo jezgru, tako da, kada sazrije, može biti puna i sočna. Ako ova kasna kiša izostane, jezgra se smanjuje i suši, tako da je zrno pogoršano kvalitetom i smanjeno količinom. "Rana kiša" u navedenom tekstu, dakle, izgleda da označava ono "osveženje odozgo", koje duša doživljava kada "dobro sjeme" riječi prvi put proklija; i ako je ovo obilno, i mladi konvertit će "nastaviti poznavati Gospodina", impuls koji tada prima će ga nositi u stalnom toku duhovnog rasta, sve dok ne dođe "kasna kiša" da usavrši njegove plodove.

U iskustvu kršćana koji su napravili veliki napredak u božanskome životu, ima nešto što vrlo liči na ovu "kasnu kišu". Oni nastavljaju u stalnom toku, nakon svog obraćenja, uvijek napredujući, iako, možda, manje primjetno u nekim vremenima nego u drugim, kao što postoje vremena u vegetaciji kada stvari izgledaju kao da ne napreduju. Ali, na kraju, nakon što su vjerno nastavili poznavati Gospodina, oni prima svježu pomazanje odozgo. Duh Gospodinov se izlijeva na njih nanovo, kao "kasna kiša", da usavrši rast kršćanskih milosti. Može se dogoditi, u rastu vegetacije na Istoku, da, za vrijeme prije "kasne kiše", suša može biti tolika da uzrokuje da žito povuče, i, možda, izgleda kao da će se osušiti i uvenuti.

Дакле, често, пре овог новог искуства о коме говорим, хришћанин се доводи кроз велика испитивања, често надмашујући, у сили искушења и моћи убеђења, оно што је претходило његовом првом искуству опроштаја милости. Али, када светлост поново пробре на његов ум, он се изводи у "широки простор", и види "лепоти Господње", и славу његове милости, са јаснијим видом него икада раније. Богатство пуне уверености улази у душу, и његов мир тече као река која никада не пресушује. Он има нова и јаснија открића славе Божје, и оног божанског и неизрециво славног мистерија, "Бог јављен у телу". Његова душа је уздигнута у Божјим путевима, иако је изузетно понижен у себи, и понижен пред Богом. Он је заменио "дух ропства" за "дух усвојења". Његов ум је у "савршеном миру, утврђеном на Богу". И ова "каснија киша" доводи његове плодове до зрелости. Његова љубав и радост, као и сва његова побожна осећања, су више чисти и духовни, са мање мешавине људске страсти; његова вера је јача, јаснија и стабилнија; његово стрпљење је ојачано; он је више стрпљив, више нежан, више кротак, више смирен, више доследан у својој температури и понашању у сваком тренутку. Он буквално и истинито "носи плод са стрпљењем"; и његов плод остаје, и види се, на славу Божје милости. И, код многих, ово освежавање се често понавља, кроз дуг хришћански живот, узрокујући да они увек "носе плод у своје време".

Neki ljudi imaju nešto što liči na "poslednji kišu" u svojim iskustvima, kao što su Job u svojim iskušenjima, David i Petar nakon svojih padova. Isto tako, nalazimo to u uspomenama istaknutih kršćana, kao što su Bunyan, gospođa Edwards (supruga Jonathana Edwardsa), Edward Payson, James Brainerd, Taylor, Griffin i mnogi drugi. Gospođa Edwards dugo je uživala, kako je sama rekla, "u bogatstvu potpunog ubeđenja". Osjećala je "neprekidnu i potpunu predaju Bogu, u pogledu zdravlja ili bolesti, udobnosti ili bola, života ili smrti; i potpunu predaju života svojih najbližih zemaljskih prijatelja". Osjećala je i "sladak mir i spokojnost duše, bez ikakvog oblaka koji bi je remetio; neprestano veselo u svim djelima prirode i Providnosti; čudesan pristup Bogu molitvom, osjetno razgovarajući s Njim, kao da je Bog ovdje na zemlji; česte, jasne, osjetne i neposredne odgovore na molitve; sve suze obrisane; sve bivše nevolje i žalosti života zaboravljene, osim žalosti za grehom; čineći sve za Božju slavu, s neprestanom i neprekidnom veseljem, mirom i radošću". U isto vrijeme, ona se bavila uobičajenim životnim dužnostima s velikom revnošću, smatrajući ih kao dio službe Bogu; i kada je to činila iz tog razloga, rekla je da su joj bile isto tako ugodne kao i sama molitva. Ona je također pokazala "krajnju tjeskobu da izbjegne svaki grijeh i da ispuni sve moralne obaveze. Bila je vrlo uzorna u ispunjavanju svake socijalne i relativne dužnosti; pokazivala je veliku bezgrešnost života i razgovora; veliku krotkost, dobrotu i blagost duha; i izbjegavala je, s izuzetnom savjesnosti, sve stvari koje je smatrala nedostacima u svom karakteru".

Ali kako su ovi ljudi stigli do ove uzvišenosti u kršćanskom životu? Iako slobodnom, suverenом milošću — ipak to nije bilo nikakvim čudom. Ako budemo koristili ista sredstva, možemo postići isti cilj; i to bez ikakvog umanjenja naše zavisnosti od Boga ili Njegove suverenosti u darivanju Njegove milosti; jer On je odredio i sredstva i cilj. Govoreći o postignućima gospođe Edwards, njen muž kaže: "Gospođa Edwards je dugo, na neuobičajen način, rasla u milosti; i uzdizala se, vrlo primjetnim stepenima, ka većoj ljubavi prema Bogu, odvikavanju od svijeta i savladavanju greha i iskušenja, kroz velika iskušenja i sukobe, i dugotrajnu borbu i borbu protiv greha, i revnosnu i stalnu molitvu i trud u pobožnosti, i zauzetost uma u upotrebi svih sredstava. Ovaj rast je bio praćen, ne samo velikim porastom vjerskih osjećaja, već i najvidljivijom promjenom vanjskog ponašanja; posebno u životu iznad svijeta, i u većem stepenu postojanosti i snage u putu dužnosti i samoodricanja; održavajući kršćansku borbu pod iskušenjima, i savladavajući, s vremenom, pod velikim iskušenjima; ustrajajući u nepokretnom, nedotaknutom miru i spokoju, pod promjenama i slučajevima vremena, kao što su sezoni ekstremnog bola, i očevidne opasnosti od neposredne smrti."

Nalazimo zapise sličnih ispitivanja i borbi u životima drugih. To je ono što možemo očekivati. Slaže se sa kršćanskim životom, kako je opisano u Božjoj riječi. "Tek kroz velike nevolje ulazimo u kraljevstvo nebesko." To je put kojim moramo ići, ako ikada želimo ući tamo. Moramo pobožnost učiniti velikim poslom života, kojem sve drugo mora ustupiti mjesto. Moramo se potpuno posvetiti djelu, gledajući na Krista za snagom protiv naših duhovnih neprijatelja; slijedeći primjer Pavla: "Zaboravljajući ono što je iza mene, i protežući se ka onome što je ispred mene; težeći ka cilju za nagradu višeg poziva Božjeg u Kristu Isusu"; i tada ćemo na kraju izaći kao pobjednici, "kroz Njega koji nas je zavolio i koji se za nas predao."