Kćeri, očaj, strah i spasenje

Dr Jonathan Pennington

Náš Sveti Pismo ove nedelje dolazi iz Luka 8:40-56. Ako ste u mogućnosti, molim vas, ustanite za čitanje Božje Riječi.

Kad se Isus vratio, narod ga je dočekao, jer su svi očekivali njega. Tada je došao čovek po imenu Jair, vođa sinagoge, i pao Isusu pred noge, moleći ga da dođe u njegovu kuću, jer mu je jedina kćer, devojka od oko dvanaest godina, umirala.

Dok je Isus bio na putu, gužva ga je gotovo zgazila. I tu je bila žena koja je bila podvrgnuta krvarenju već dvanaest godina, ali je nikakav lekar nije mogao izlečiti. Ona je došla iza njega i dotaknula se ivice njegovog ogrtača, i odmah je prestalo njeno krvarenje.

„Ko me je dotaknuo?“ upita Isus.

Kad su svi to zanijekali, Petar reče: „Gospodaru, ljudi su te gurali i tlačili.“

Ali Isus reče: „Netko me je dotaknuo; znam da je iz mene izšla sila.“

Tada žena, videći da ne može proći neprimećena, dođe drhtavica i pade mu pred noge. Pred svim ljudima, ona mu reče zašto ga je dotaknula i kako je bila smesta izlečena.

Tada joj reče: „Kćeri, tvoja vera te je izlečila. Idi u miru.“

Dok je Isus još govorio, dođe neko iz kuće Jairove, vođe sinagoge. „Umrla ti je kćer“, reče. „Nemoj više uznemiravati učitelja.“

Čuvši to, Isus reče Jairu: „Nemoj se bojati; samo veruj, i ona će biti izlečena.“

Kad je došao u kuću Jairovu, nije pustio nikoga s njim unutra osim Petra, Jovana, Jakova i detetove majke i oca. U međuvremenu, svi ljudi oplakivali su i tugovali za njom.

„Prestani s oplakivanjem“, reče Isus. „Ona nije mrtva, nego spava.“

Они су се смејали над њим, знајући да је мртва. Али он је узео њену руку и рекао: „Дете моје, устани!” Њен дух се врати, и одмах она стаде на ноге. Тада је Исус рекао да јој дају нешто за јело.

Њени родитељи су били запањени, али он им је наредио да никоме не кажу шта се догодило.

Ово је Реч Господња.

Па, ваиста. То је моћна прича. Позната прича. Заиста, две приче везане једна за другу. И део разлога зашто је тако позната је тај што је Матеј, Марко и Лука сви бележе на исти начин: једна прича почиње, друга је прекида, а затим прва завршава. То је оно што научници називају интеркалација, али пошто је грчки, ја волим да мислим о томе као о гиросу - један слој, па пуњење, па завршни слој.

И Лука поставља ову „гирос причу” на крају читавог низа сцена које показују Исусову моћ у чињењу добра. Још у 7. поглављу, он исцељује слугу центуриона из далека. Устаје удовичин син. Он опрошта грехе. Умирује олују. Одмах пре овога, он показује власт над духовним царством избацујући легију демона. И сада, да закључи овај низ портрета Исусовог ауторитета, добијамо ову двоструку причу.

Али овде се дешава више него само две приче спојене заједно. Ове приче намерно једна другу огледају. Могло би се назвати причином две ћерке. ћерка Јаирова у првој причи, а затим ова жена - коју Исус назива „ћерка” у најкритичнијем тренутку.

Обе ћерке су такође, према јеврејском закону, ритуално нечисте - једна због хроничног крварења, друга због смрти. Враћамо се томе.

I onda tu postoji upadljiva veza dvanaest. Dvanaestogodišnja devojka. Žena koja pati već dvanaest godina. Godina kada je ova devojka rođena bila je godina kada je počela patnja ove žene. Nevidljive niti vezuju njihove živote zajedno, i sada - iako verovatno nikada nisu znale jedna drugu - one se ukrštaju na ovom danu, u ovom trenutku, kada obe sretnu Isusa i potpuno se preobraze.

Tradicionalno, devojka postaje žena sa dvanaest godina. Tako da ovde imamo dve kćeri, dve žene, čije su priče vezane zajedno. I time što ih vidimo zajedno, mislim da Bog ima nešto duboko što nam hoće reći.

Redosled njihovih priča je isti: očajanje, strah, i spasenje. To je kretanje koje ćemo pratiti.

Pa ako imaš Bibliju - ili možeš je otvoriti - okreni se ka Luki 8, počev od 40. stih. Želim da se usporim, obratim pažnju, i prođem kroz ono što se dešava tako da možemo čuti što Bog ima za nas.

Prva faza je očajanje.

Isus se vratio iz onog čudnog izleta sa svojim učenicima, gde je sreo i izlečio đavoljaka. Sada je nazad u naseljenom mestu, i svi ga traže. Čuli su ga kako uči. Videli su ga kako leči. Znaju da nešto od Božjeg prisustva počiva na njemu. Tako da se gomila ljudi približava.

Ali usred te gomile ljudi, otvara se put. Dolazi VIP: Jairus, vođa sinagoge. Čovek koga poštuju, dostojanstvenik. I kako on pristupa Isusu?

On pada u Isusove noge i moljaše ga.

Luka koristi ovu sliku iznova i iznova - padajući u Isusove noge - kao telesni izraz očajanja. To je nevoljno. To se dešava kada dno otpada.

Nisam to ikada prije toga doživio, sve do par trenutaka u posljednjoj deceniji - jedan tokom sezone duboke tjeskobe i nepravde, kada sam bukvalno pao na zemlju. I onda, prošle godine, nakon operacije moždanog tumora moje žene, oko osamnaest sati nakon toga, kada je bila u užasnoj boli i mi smo mislili da je kraj - nisam mogao a da ne padnem pored njene kreveta. Neki od vas su tu bili. Neki od vas nisu. Ali to je univerzalni ljudski izraz očaja.

I zašto je Jairus očajan? Jer je njegova jedina kći - njegova draga dvanaestogodišnjakinja - umiruća. Nije samo bolesna. Nije samo zabrinuta za svoje roditelje onako kako djeca često čine. Ona umire.

I tako je on potpuno uništen.

A ako pogledate samo tih prvih par stihova - stihove 41 i 42 - toliko tuge, toliko boli, toliko straha je natrpano u njih da je lako čitati pored emocionalne težine onoga što ovaj čovjek doživljava. Isus, za koga stalno vidimo da preplavljuje sa suosjećanjem, kaže da. On ide sa Jairusom. I kraj 42. stiha nam još jednom podsjeća da ga guše mnoštva. Svi žele biti blizu njega.

Zatim stih 43. uvodi prekid:

Tu je bila žena koja je bila podložna krvarenju već dvanaest godina, ali niko nije mogao da je izliječi.

Mark dodaje da je potrošila sve što je imala na doktore, i umjesto da ozdravi, samo je postajala sve gora.

Pa tako, kod Jairusa, vidimo akutni očaj - iznenadni kriz. Kod ove žene vidimo kronični očaj - dvanaest duga godina patnje. I prema Levitskom zakonu 15, kakvo god da je bilo njeno medicinsko stanje, ono ju je svrstalo u kategoriju ritualno nečiste. Ne grešna. Ne kriva. Ali odvojena. Odsečena.

I zato što njeno stanje nikada nije prestalo, odvajanje nikada nije prestalo. Sve što je ona dodirnula može postati nečisto. Svako koga je dodirnula. Nije mogla da se moli u hramu. Vjerojatno nije mogla čak ni ući u Jerusalim. Bila je izolirana. Sama. Siromašna. Izbačena.

Pokušajte da zamisлите: dvanaest godina bez ikoga koji je dodiruje. Dvanaest godina bez ikoga ko je prima u svoj dom. Dvanaest godina bez zajednice.

I sada—ovde—ona vidi svoju šansu. Mnoštvo je ogromno. Svi su gurni. Niko ne može jasno videti išta. Učitelji pokušavaju da upravljaju haosom. I ona misli: Ako mogu samo da se približim... niko me neće primijetiti. Niko me neće prepoznati. Ako mogu samo da dodirnhem rub njegove halje... verujem da ću biti izlečena.

Pa tako se provlači kroz mnoštvo, vjerovatno sa spuštenim šalom, i pruža ruku. Ona dodiruje hem halje.

I odmah—ona zna. Njeno tijelo joj kaže. Kao što se zglavak vraća na svoje mjesto. Ili kao onaj trenutak kada psihološki teret koji nisi čak ni potpuno razumio iznenada se diže i shvatiš koliko je bio težak. Ona zna da je izlečena.

Zamisljam da jedva može vjerovati—radost pomiješana sa nevjericom, pomiješana sa strahom da se ponovo ufati u nadu.

Priča bi mogla završiti tu. Mnogi priče se završavaju tako. Ljudi susreću Isusa, primeću iscjeljenje i nastavljaju svojim putem. I sa Jairusom, Isus bi mogao jednostavno izliječiti njegovu kćer iz daleka, kao što je učinio u poglavlju 7.

Ali se događa nešto neočekivano. Postoji još jedan korak. Ne samo očajanje i isporuka—nego užas.

Pogledajte stih 45:

"Ko me je dodirnuo?" Isus upita.

Svi to poreknu. Petar kaže ono što bismo rekli i mi: Gospodaru, svi te dodiruju. Ali Isus zna nešto drugo. On zna da je iz njega izašla sila.

I ovo je čudno. To je jedino takvo čudo—neko dodiruje Isusovu halju i biva izliječen. To skoro djeluje magično, kao štap za iscjeljenje ili kristal u fantastičnoj priči. Ali to nije to. Ovo je lično. Ovo je vjera. To je zašto Isus zna.

Uostalom, mnogi su ga gurali. Samo je jedan primio iscjeljenje.

I sada očajanje žene pretvara se u strah. Bila je želela da ostane anonimna. Uspešno je to učinila. Dobila je isceljenje. Mogla je da se ukradne. Ali Isus zaustavlja celu gomilu i pita: Ko me je dodirnuo?

Njen trenutni radost se urušava u strah. Dvanaest godina stida, isključenja, samoće — sada izložena. Dotaknula je Isusa, potencijalno učinivši ga nečistim. Učinila je to tajno. I sada stoji pred čovekom Božjim sa neopisivom vlašću.

Stih 47:

Tada žena, videći da ne može proći neprimećena, dođe drhteći i padne mu pred noge. Pred svim ljudima, ispriča zašto ga je dodirnula i kako je bila okamice isceljena.

Kao i Jairo, ona pada pred Isusove noge. Ali ne samo u očajanju — već i u strahu. Ona nema pojma šta će se dogoditi sledeće. Sve što može učiniti je da bude iskrena i baci se pred njega.

A pre nego što čujemo Isusov odgovor, pogledajte stih 49:

Dočeka Isus još govorio, a neko dođe iz Jairove kuće. "Umrla ti je ćerka", reče. "Nemojte više truditi Učitelja."

Tako kao što se ženina priča kreće od očajanja do radosti do straha, Jairova priča se takođe kreće od očajanja do straha. On vidi glasnika. Čuje hladne reči.

A ako pokušate da zamisлите Jairovu situaciju ovde — stvarno je zamisлите — možete osetiti napetost. On je očajan. Molio je Isusa da dođe. Isus je pristao. Ali gomila usporava sve. Ljudi pritiskaju sa svih strana. I Jairo mora misliti: Gospode, molim te — moja ćerka umire. Nemamo vremena za ovo.

I tada Isus staje.

I ova žena — izbačena — izlazi napred i pada na njegova kolena. I Jairo može samo misliti: Nemamo vremena za ovo. Moja ćerka umire. Molim te, Gospode, moramo ići.

I tada, usred tog agonirajućeg odlaganja, čuje hladne reči:

"Umrla ti je ćerka.

Nemojte više truditi Učitelja."

To odražava bol Marije i Marte u Jovanu 11, kada je njihov brat umro, a Isus nije stigao na vreme.

Obe priče imaju obrat koji ne očekujemo. One prelaze iz užasnog u još gore. Iz očajanja u strah.

Ali ove dve kćeri će uskoro doživeti nešto drugo. I tu nastupa treće kretanje - spasenje.

Vratimo se ženi koja krvari. Ona se trese pred Isusovim nogama, verovatno se plaši da ne povrati isceljenje, ili da je ne osramoti javno, ili u najboljem slučaju kaže: Dobra, možeš da zadržiš, ali ono što si učinila bilo je pogrešno.

Šta će joj reći?

Stih 48:

“Ćerka, tvoja vera te je izcelila.

Idi u miru.”

Umesto da je ukori, umesto da povuče svoju moć, on je blagosilja. On je naziva Ćerkom - rečju koju Isus nikada ne koristi za nikoga drugog u Jevanđeljima. I šalje je u miru.

I ovo nam opet pokazuje: ovo nije bila magija. Ovo nije bio trenutak isceljujućeg amuleta. Isus ističe njenu veru. On želi da ona - i svi ostali - razumeju šta se zaista dogodilo.

I primeti paralelnost sa Jairusom. Čim u stihu 50 stigne vest o smrti njegove ćerke, Isus mu se obraća i kaže:

“Ne boj se.

Veruj, i ona će biti isceljena.”

Vera opet.

I to je upravo ono što se događa. Ako pogledaš naredne stihove, Isus ide u Jairusovu kuću. Devojčica je mrtva. Svi to znaju. On ne dozvoljava gomili da ga prati - samo Petru, Jakovu, Jovanu i roditelje. Oni ulaze u sobu gde leži mlada devojčica.

Na putu, Isus kaže: „Zašto plačete? Ona nije mrtva, već samo spava.” Smeju mu se. Oni znaju smrt kada je vide. Ali Isus često znači više nego što njegove reči inicijalno sugeršu.

I zašto to kaže? Pogledajte stih 56. Nakon što ju je uskrisio, kaže im da ne kažu nikome šta se dogodilo. Isus ne pokušava da razbudi gomilu. On ne pokušava da stekne popularnost ili da započne pokret. Ako bi želeo slavu, učinio bi ovo čudo na ulici.

On djeluje iz samiljenja— čistog, istinskog samiljenja. On vraća život ovoj porodici, ali nije zainteresiran za spektakl. On je došao da izliječi, da, ali i da uči, da propovijeda kraljevstvo i konačno da umre i uskrsne, uvodeći novi odnos između Boga i čovječanstva.

Tako očajanje koje se pretvorilo u strah sada se pretvara u spasenje—za obje kćeri.

I šta to znači za nas?

Kako sam razmišljao o ovoj priči ovog nedjelja, pomislih: u jednom smislu, bilo bi dovoljno samo stajati u čudu. Vidjeti Isusovu moć. Sjetiti se da je isti Isus koji je učinio ove stvari živ danas, prisutan s nama, moćan i samiljan i namjeran.

Ali želim izvući dvije rečenice—dvije istine—koje mislim da Bog želi da vidimo.

Prvo:

Bog želi da steknemo potpuniju sliku o tome ko je Isus i šta čini za ljude—za nas.

Mi s pravom govorimo o Isusovoj smrti i uskrsnuću za oproštenje grijeha. To je neophodno. Neotporno. Ali to nije cijela priča.

Priče kao ova pokazuju nam da Isusovo djelo također uključuje: * čišćenje nečistog * uklanjanje sramote * pobjeđivanje smrti * isporuka ljudi iz očajnih situacija * vraćanje ljudi u zajednicu

Obje kćeri su vraćene u svoje zajednice. Kao i demonizirani u prethodnoj priči. Tom Wright to lijepo izražava: Isus uprljava ruke svojim problemima svijeta. On pozdravlja naš drhtavi dodir. I on odgovara sa centralnom biblijskom zapovijedi: Ne bojte se.

Isus ne samo oprašta grehe - on uklanja sram. On ne samo obećava večni život - on pobedjuje smrt. On ne samo što nas pomire s Bogom - on nas obnavlja jedni prema drugima.

I to je još uvek istina danas. Neki od vas ovde - ili koji gledate online - osećate se izoliranim. Sram. Kajanje. Stid. Spolja izgledate kao da je sve u redu. Iznutra se osećate sami.

Isus je došao ne samo da vam oprosti, već da vas obnovi - sebi i drugima. Bilo da su vašeg neuspeli javni ili privatni, vezani za odnose ili finansije, vaš sram može biti uklonjen. Možete biti obnovljeni u zajednici za koju žudite.

Jedan komentator je to rekao ovako:

“Nemojte više uznemiravati učitelja” nikada nije pravi odgovor na naše nevolje.

Mogda danas osećate da ste izašli izvan nade. Previše stidljivi. Previše slomljeni. Predaleko odšli.

Ali “nemojte više uznemiravati učitelja” nikada nije pravi odgovor.

Isti Isus koji je dodirnuo ova života dodiruje i naš. I mi želimo biti crkva gde je ta obnova dobrodošla. Ne morate prvo da sredite svoj život. Dobrodošli ste da budete obnovljeni.

I sve ovo se postiže ne vikom izvršenja, već verom - padajući pred Isusove noge, u srcu ili telom, i ispovedajući svoju potrebu.

Što vodi ka drugoj istini:

Božje koristi očaj i strah da nas preobrazi - bilo da dolazi oslobođenje ili ne.

U ovim pričama dolazi do oslobođenja. Ali ponekad ne dolazi. Ipak, Božje koristi očaj i strah da nas preobrazi - bilo da dolazi oslobođenje ili ne.

Ove nedelje, imao sam priliku - neke planirane, mnoge neplanirane - da provodim dosta vremena sa mnogima od vas. Vreme sa ljudima ovde, ljudima daleko. Vreme pastoriranja, slušanja, držanja prostora, savetovanja, moljenja. Bila je to posebno teška nedelja - puna očajnih situacija i bezmernih situacija.

Bio sam sa starijim svetima koji su se brinuli za supružnike sa demencijom, suočavajući se sa kancerom.

Bio sam s ljudima čiji životi izgledaju polirani izvana, ali su puni krivice, tjeskobe i žaljenja.

Sidijelimo s ljudima u ruševinama izgubljenog posla, slomljenih brakova i sukoba s odraslim djecom s kojima ne znaju kako se nositi.

Čak sam razgovarao sa studentom i prijateljem koji radi u Crkvi Saveza Krista u Nashvillu, gdje su se prije mjesec dana dogodili tragični događaji. Bio je u svojoj kancelariji kada se to dogodilo - jedva je izbjegao - a potom je stajao u parkiralištu svjedočeći teškim posljedicama. Bezizlaznost.

Postoji jedan razgovor koji želim podijeliti s vama, jer me ova osoba to pitala. Chris mi je dao dozvolu da ga podijelim. Inače ne bih.

Riječ je o našem bratu, Andrewu Toyu. Mnogi od vas poznaju Andrewa i Sarah Beth. Članovi su Crkve Sojourn. Andrew već dugo vremena ima zdravstvenih problema, ali u posljednjih nekoliko nedjelja stvari su poprimile posebno težak obrat. Trenutno je u bolničkom krevetu - možda gleda upravo sada - iz Cincinnatija, suočava se s velikom operacijom sa značajnim komplikacijama. Prije nekoliko dana upitao je svoje liječnike, vrlo izričito, "Kolike su moje šanse za umiranje?" I odgovor nije bio nizak.

Pa smo imali dugačak telefonski razgovor. Smrt mu je sada vrlo stvarna na način na koji većina nas živi u poricanju. Razgovarali smo o Lukinu 18 - jednom od mojih omiljenih odlomaka - gdje Isus priča priču o dva čovjeka koji se mole: jedan siguran u svoju vlastitu pravednost, drugi bolno svjestan svog grijeha i slomljenosti. Jedan kaže: "Hvala ti što nisam kao taj čovjek." Drugi može samo reći: "Bože, smiluj se meni, grešniku." I Isus pita: Koji je od njih dvojice otišao kući opravdan?

Razgovarali smo o tome. Razgovarali smo o Luki 8. Razgovarali smo o ovoj priči danas. I hvala Bogu za milost u Andrejevoj glasi – jednostavnost poverenja Isusu suočavajući se sa strahom, jasnoća koja dolazi kada smrt nije teoretska već moguća. Ovo je čudna daracija očaja. Čudna daracija straha. Ona razjašnjava šta je važno. Ona razjašnjava za šta je život.

I možete se pridružiti molitvi da Bog potpuno izbavi Andreja – da Bog poštedi njega i njegovu porodicu ovog bola. Bog to može učiniti. Ali po Andrejevom sopstvenom svedoctvu – ono što je hteo da vam kažem – je ovo:

Bog je prisutan sa njim u ovoj užasnoj situaciji, bilo da dolazi oslobođenje ili ne.

To je lepo. Jer sa Bogom stvari su drugačije. Znati ko je Bog kao Izvlačač – čak i kada oslobođenje zakasni ili ne dođe – menja sve.

Volim ove stihove iz Deuteronomija. Izrael je bio u pustinji četrdeset godina – četrdeset godina očaja, straha, gubitka i bola. I Mojsije kaže u Deuteronomiju 8:

Sjećaćete se svega puta kojim vas je Gospod Bog vodio ovih četrdeset godina u pustinji, da vas ponizi, da vas ispita da zna šta je u vašem srcu... I ponizio vas i dao vam glad, i hranio vas manom... da vas nauči da čovek ne živi samo od hleba, nego od svake reči koja izlazi iz usta Gospodnjih... da vas ponizi i ispita, da vam učini dobro na kraju.

To je jasnoća koja dolazi u pustinji.

To je jasnoća koja dolazi u očaju.

To je jasnoća koja dolazi u strahu.

Henri Dejvid Toro je slavno rekao: “Većina ljudi živi životom tihe očajnosti.” On nastavlja: ono što mi nazivamo rezignacijom je zapravo potvrđena očajnost. I nesvesni očaj se krije ispod razonoda života.

Nisam siguran gde se danas nalazite. Znam da su mnogi od vas u očajanju. Neki od vas su u strahu. Neki od vas se osjećaju dobro — i to je dobro. Postoje sezone odmora. Ali prije ili kasnije, svaki od nas će se suočiti sa našim ograničenjima — našom smrtnosti, našom nedostatkom kontrole.

I poruka Božja ovdje je da je isti Bog koji je bio prisutan Jairusu i njegovoj kćeri, i ovoj ženi koja krvari, isti Bog koji nije promenjen. On je sada prisutan nama u Isusu. To je zaista dobra vest.

Gdje god se danas nalazite — ili ako ne danas, onda uskoro — kada se suočite sa očajanjem i strahom, postoji nada.

Postoji nada jer će Bog biti prisutan sa vama.

Postoji nada jer Isus pozdravlja one koji se tresu.

Postoji nada jer vera — jednostavna, očajna vera — otvara vrata njegovom prisustvu.

Dr Jonathan T. Pennington je trenutno profesor tumačenja Novog zaveta na Južnom seminaru u Louisvilleu, Kentucky. Takođe je redovito služio kao gostujući profesor na Reformiranom teološkom seminaru (Orlando), Jugoistočnom seminaru, Institutu Crkve sela (Dallas) i Institutu za biblijsko proučavanje u Orlandu, FL kao i na Morling koledžu (Melbourne, Australija).

Ovaj članak se temelji na doslovnom tekstu propovedi dr Pennington. Bio je lagano uredjen u Copilot-u, kao i od strane teološkog osoblja u Third Millennium Ministries.